Pojava prirodnih vina je pravim vinarima donela utočište, kapital i slavu, a njihova ličnost i njihova politika je veoma zaintrigirala javnost.

Metode vinarstva koje su se nekada činile sumnjivim sada se smatraju autentičnim.
Ilustracija Grega Klarka

Deni Rozman je diplomirao na Univerzitetu u Viskonsinu 2010. godine. Bio je toliko oprezan i promišljen da su njegovi prijatelji bili ubeđeni da će završiti kao profesor istorije koji ima ormar pun kardigana. Umesto toga, Rozman je otišao u Argentinu i završio u Mendozi, središtu vinske scene u zemlji. Radio je posao koji je tek krenuo, pomagao je bogatim ljudima da ostvare svoje vinske snove. Mogli ste da kupite vinograd iz daleka, da zaposlite nekog da ga uzgaja, dizajnirate etikete i da primate sanduke sopstvenog vina kojima bi se hvalili na večeri sa prijateljima.

Rozman je jednog leta otišao u Itatu na južnom kraju čileanskog regiona za proizvodnju vina da radi na berbi grožđa u lokalnoj vinariji. Vinari su ga podsećali na momke u Napi koji su bogati, nose prsluke od vune i sav svoj novac su nasledili. Itata je bila drugačija. Vinarija je bila samo jedan kontejner i mrežasti šator, a posla je bilo stalno. Rozman je odrastao u moralnoj i savesnoj porodici za koju je rekao da je „imala na umu da se hrana uzgaja“. Njemu je bio božanstven taj svakodnevni kontakt sa biljkama. Neke vinove loze su zasađene  vekovima ranije, od strane konkvistadora i misionara.

Grožđe je bilo Pais, sorta čija se popularnost smanjila kada su se vinari okrenuli popularnim vrstama poput Kaberne sovinjona (Cabernet Sauvignon). Metode su takođe bile tradicionalne – voće se bralo ručno, stabiljka se odvajala od ploda bambusovim aparatom zvanim zaranda, a zatim se fermentiralo u glinenim kotlovima. Krajnji proizvod je bio zapanjujuć.
“U to vreme u Argentini kralj je bio Malbek”, rekao mi je Rozman. U Argentini se napravilo puno istorodnih, visokoalkoholnih vina koja su ostarila u hrastovim bačvama. Ugađala su međunarodnim apetitima – to je bila „Fraza francuskog konsultanta“, kako je rekao Rozman. Njemu su takva vina imala težak i bezličan ukus, dok su vina iz Itate bila pitka i moćna.
“To je bilo kao nebo i zemlja”, rekao je.

Zanatska vina su već našla ljubitelje u evropskim i japanskim gradovima, a počela su da pridobijaju ljude i u Sjedinjenim Američkim Državama. Njihova originalnost se sastojala upravo od poštovanja tradicije proizvođača i odbacivanja modernih metoda na koje su se oslanjali mnogi konvencionalni vinogradari. Vina su obično pravljena od organskog grožđa, bez dodavanja kvasca, bez filtriranja, bez aditiva, bez novih hrastovih bačvi, bez mašinskih manipulacija. Vina su na razne načine opisana kao slabo intervenisana, gola ili sirova. Termin koji se zadržao na kraju bio je „prirodna“.

U poslednjih nekoliko godina, prirodna vina su stekla hipsterski status, zajedno sa zanatkim vinskim barovima koji su krenuli da se otvaraju u gradovima od Sijetla do Kanzas Sitija i Helene u državi Montana. Kasimir Bujak, kupac Vajn Sorsa (Wine Source), prodavnice u Baltimoru, rekao mi je:
“To je posledica probijanja iz Brooklina i to znači da će sledeći da ga piju ljudi u Kolambusu.”

Rozman je rekao:
„Pre deset godina, ljudi koji su bili u dvadesetim se nisu družili u vinskim barovima. Sada su barovi prepuni“.
Devedesetih, kada je Napa bila u usponu, potrošači su nagrađivali vina koja su bila bogata i savršena. Sada traže vina koja su više izražajna nego ispravna, vina koja su zemljana, sa talogom, vina koja su življa.

Rozman se dogovorio da bude šegrt jednom od ranih proizvođača prirodnih vina u SAD-u, kod jednog žilavog, šezdesetčetvorogodišnjeg Francuza – Izraelca koji je voleo filozofiju, po imenu Gideon Beinstock. Beinstok i njegova supruga Saron Rajs su uzgajali osam hektara grožđa u zapadnom podnožju Sijera Nevade u Kaliforniji. Clos Saron (njihova operacija u paru) je dokazala da prirodna vina mogu ugoditi elitnim nepcima. Beinstok mi je u jednom trenutku rekao da su njihove flaše bile na vinskim listama četvrtine najboljih sto restorana u San Francisko Hroniklu (San Francisco Chronicle).

Beinstok je u dvadesetim bio na studijama za slikara, ali kada su se njegove slike počele prodavati, bilo mu je mrsko što je čak i taj mali uspeh aktivirao njegov ego. Imao je znatiželjan temperament i apetit za disciplinom. Kao i mnogi nobelovci iz Nju Ejdža (New Age) sedamdesetih, i njega je privukao Četvrti Put – mistični pokret koji je pokrenuo Džordž Gurdjief početkom dvadesetog veka.

Četvrti Put je povlačio elemente iz, između ostalog, zen-budizma, sufijskog islama i okultizma; sledbenici teže ka neprekidnoj samosvesti i samosavladavanju. 1978. godine Beinstock je naišao na obeleživač za knjigu koji je reklamirao studijsku grupu četvrtog puta pod nazivom  Družina Prijatelja (Fellowship of Friends), osnovanu u zalivskom području nekoliko godina ranije. ( Družina je regrutovala ljude tako što su postavljali obeleživače u knjižarama u Nju Ejdž tekstovima.) Beinstock je prisustvovao sastanku i pridružio se grupi kasnije te godine.

„Ta grupa ljudi je bila puna pesnika, pisaca, umetnika, muzičara, glumaca – zračila je neverovatnom energijom“, rekao je.
Osnivač grupe, Robert Erl Barton, tvrdio je da je u komunikaciji sa četrdeset četiri anđeoska bića, uključujući figure poput Platona, Šekspira i Abrahama Linkolna. Družina je verovala u to da ljudi provode život kao da su hipnotizirani, uspavani u stanje transa mentalnim, fizičkim i emocionalnim navikama. Članovi svim silama pokušavali da se rasveste, za razliku od njega.

Beinstok je počeo da provodi vreme u sedištu grupe, poznatoj kao Apolon, u seoskoj zajednici koja se zove Oregon i nalazi se u podnožju Sijerasa. To je bio jedan  od najsiromašnijih okruga Kalifornije, ali družina je radila na tome da stvori atmosferu kultivacije, da sade ruže i podižu zgrade u stilu francuskog zamka u centru. Grupa, koja je imala gotovo tri hiljade članova širom sveta, imala je vlastiti orkestar i opersku kompaniju  koja je nastupala u klasičnom amfiteatru pod nazivom Teatron. Družina je prikupila kolekciju nameštaja iz dinastije Ming, koja je kasnije prodata u Kod Kristi (Christie’s) za više od jedanaest miliona dolara.

Grupa je bila posvećena duhovnom radu i visokoj kulturi, a vino se uklapalo u celu tu priču. Beinstock i drugi članovi udruženja su sadili red za redom Kaberne Sovinjon, Rizling, Sovinjon Blank i druge sorte iz Starog sveta, takozvano plemenito grožđe. Rad je bio naporan. Uklanjanje granitnih gromuljica, ručno sađenje vinove loze… Ali Družina je cenila vedrinu i drugarstvo koji su proizilazili iz kolektivnog fizičkog rada. Članovi su na kraju zasadili 365 hektara vinograda. Tada je duhovni vođa rekao:
„ To je odličan broj. Možemo se zaustaviti na tome “, dodao je Beinstok.
Renesansna vinarija Družine je ubrzo počela proizvoditi 35.000  sanduka godišnje.
“Ako u Kaliforniji postoji vredniji vinograd, ja nisam ga pronašao”, napisao je Džejms Halidai u Vinskom atlasu Kalifornije (Wine Atlas of California).
“Renesansna vinarija je otvorena samo za zakazane posete. Samo ću vam preporučiti da učinite sve što vam je u moći da zakažete sastanak, jer ćete oboje videti zbog čega to kažem kada budete stigli”.
Beinstock se preselio u Englesku, gde je studirao za prestižnu kvalifikaciju majstora vina.
1991. godine vratio se u Kaliforniju i kasnije postao vinar Družine.

Družina je u to vreme napravila vino „Pomoću puno tehnologije i detaljnim sagledavanjem detalja“, rekao je Beinstok. Posle Drugog svetskog rata sile industrijalizacije koje su menjale sve vrste poljoprivrede su promenile i svet vina. Sada su već postojala tehnička rešenja za svako enološko pitanje. U Renesansi je nakon žetve zemlja prskana herbicidima, usitnjeno grožđe je zavrtano u presi, sve dok nije postignut tačan procenat čvrstih materija. Tečnost je bila fermentisana u rezervoarima sa kontrolom temperature, sadržaj šećera je meren i pisan na grafikonu dva puta dnevno, a tokom flaširanja vina vršena je sterilna filtracija.
„To je bilo doba nauke u vinarstvu. Stvorilo je ljudima iluziju da su glavni, da mogu da kontrolišu sve i prave odlična vina.“, rekao je Beinstok.

,,Vinski gikovi” – uglavnom muškarci, razgovarali su o vinima u smislu hemijskih jedinjenja i merljivih metrika: pH, ukupna kiselost, meseci starenja bačve. Proslavili su modernizaciju ozloglašenog i probirljivog procesa proizvodnje vina, a razvoj je omogućio veću doslednost i preciznost. Godina kada je vreme bilo loše više nije podrazumevalo da će berba biti loša. Vina koja se isporučuju preko okeana bi mogla imati duži rok trajanja i predvidljiviji ukus. Ujedinjenje vinske industrije je ubrzalo trend jer masovno proizvedeno vino nije moglo priuštiti da doživi lošu godinu.

Beinstok se protivio ohološću ljudi koji su sebe smatrali rukovodiocima vinograda i verovao je da su ove metode ugušile prirodno okruženje i doživljaj groždja u zemlji. Beinstok je sebe doživljavao kao babicu koja podstiče rođenje nečeg lepog tako što će se držati što dalje. Jednom kada je preuzeo Renesansu, zaustavio je filtriranje i demontirao prese. Želeo je da vino bude manje intenzivno, da se opusti.

Kritičar Tajmsa je Šardone iz Renesanse iz 1995. godine nazvala „odličnim“, a njen Sovinjon Blank „još boljim“. Ester Moblej, vinska kritičarka San Francisko Hronike, proglasila je godine između 1995. i 2001. vinarijinim „zlatnim vekom“, kada je Beinstok proizveo  „neka od najčuvenijih vina ikad napravljenih u Kaliforniji. “

Beinstok je obožavao da pravi vino, ali se sve više razočaravao Družinom. Barton, njen vođa, počeo je da se bavi predviđanjem Sudnjeg dana. Barton je 1998. godine tvrdio da će zemljotres uništiti veći deo zapadne obale, ali poštedeti Apolon. Grupa članova Družine je bila zadužena za pripremu tog dana.

,,Ja lično kao vinar to nisam mogao da podnesem. Stvorio sam tada puno neprijatelja jer sam ih izbacivao iz vinarije, a oni bi se vraćali i vezali bi bačve za regal. Mnogi članovi su napustili grupu kada ih je apokalipsa zaobišla”, rekao je Beinstok.

Bartona su takođe teretile tužbe bivših članova koji su tvrdili da ih je seksualno iskorišćavao. (Predsednik Družine je rekao da ni jedna tužba o seksualnim zločinima nije rešena na sudu).

Sredinom devedesetih godina Beinstok i Rajs, njegova supruga, počeli su da gaje četiri stotine loza u šipražju niz cestu kod Apolona, sa ciljem da naprave svoje vino izvan Renesanse. Clos Saron nije koristio pesticide ili herbicide, a još manje je intervenisao u vinariji. Izgradili su malu kuću, ogradjen prostor za svoje ovce, a vinarija je bila ušuškana pod zemljom da bi temperatura bila  stabilna. Da bi omogućio finansiranje izgradnje Beinstok je prodao svoju kolekciju grand-kru Burgundija i drugih dobro sazrelih vina na aukciji.
2010. godine su prekinuli veze sa Družinom.

Nisu reklamirali Clos Saron kao prirodno vino, jer taj termin nije bio široko razumljiv u SAD-u. Umesto toga, Beinstock je njegova vina opisao kao zanatske, minimalističke ili slabe intervencije koje je pratio teror.

„Nisam planirao da budem zabrinut za okolinu ili da budem politički korektan ili da budem kul. Za mene je postojala samo jedna stvar – kako tlu dati dušu u najvećoj mogućoj meri, a onda je deset godina kasnije nastupio fenomen prirodnog vina i bili smo otkriveni “, rekao je Beinstok.

Alis Feiring, pisac, angažovana je da napravi vodič za vino za knjigu ,,Hrana i Vino”, 2000. godine.
„Morala sam toliko degustirati za tu knjigu i shvatila sam da je svet vina u velikom sranju“, rekla je. Feiringova je najveću krivicu prebacila na jednog čoveka – Roberta Parkera, kritičara iza uticajnog biltena Vajn Advokat (The Wine Advocate). Kada je Parker pokrenuo svoju publikaciju, 1982. godine, sebe je smatrao autsajderom u snobovskom svetu finih vina. Njegova najpoznatija inovacija bilo je ocenjivanje vina na skali od sto bodova.
„Videti vino obeleženo brojem je bilo novo i zapanjujuće“, napisala je Elin Mek Koj u „Car vina: uspon Roberta M. Parkera mlađeg i vladavina američkog ukusa“ ​​iz 2005. To je takođe bilo izuzetno efikasno. Potrošači koji su bili zastrašeni tajnim jezikom vinskih etiketa su sada već na jednostavan način mogli da odluče šta će kupiti.

Boce sa visokim rezultatom su se uglavnom prodavale odmah. Berbe koje su dobile savršen rezultat su mogle da udvostruče cene, što je značilo snažan finansijski podsticaj za pravljenje gustih vina sa visokim procentom alkohola u hrastovim bačvama; vina koja su prijala Parkerovom nepcu. Vinarije širom sveta su prilagodile svoje radove u skladu sa tim. Ovaj efekat homogenizacije je zaprepastio Feiringovu.
,,Vina ocenjena od strane Parkera nisu imala nikakvog smisla”, napisala je.
(Takođe je opisala vina koja joj se nisu dopala kao ,,glupa, uštrojena, kao neki preparat iz Bodi Šop-a, vinski ekvivalent flaširane plavuše, proplaknuta, neživa”).

Kao i Parker ,dve decenije ranije, Feiringova je sebe smatrala autsajderom, otkrivajući prljave tajne iz sveta vina u nekoliko knjiga i članaka. Pisala je o kvascima proizvedenim u laboratoriji koji uzgajivačima omogućavaju da svom grožđu daju aromu prirodnog ukusa, enzimima koji oblikuju aromu i teksturu, taninima u prahu koji pojačavaju ukus, bojama koje produbljuju nijanse, procesima filtracije koji uklanjaju čestice, sulfitima koji pomažu u očuvanju, mašine za mikro-oksigenaciju koje glade tanine ili, kako kaže Feiringova „pretvaraju vino u kašu za bebe“, mašinama za obrnutu osmozu koje je nazvala „komorama za mučenje vina“.
Parker je takođe istaknuti kritičar za filtraciju i bio je rani prvak zajedno sa još nekoliko ključnih ličnosti iz sveta vina koji su se bavili malim intervencijama, uključujući uvoznika Kermit Linča i vinara Toni Koturija iz Sonome.

Takav trend je krenuo u Božoleu tokom devedesetih i osamdesetih, gde su vinari Džuls Šovet i Marsel Lapier odbili  da koriste komercijalne kvasce i dodali ili malo ili uopšte nisu stavili sulfite tokom procesa pravljenja vina. U drugim mestima u Francuskoj je vladalo sve veće interesovanje za biodinamiku – misterioznu verziju organske poljoprivrede koja koristi kalendar sadnje koji je usklađen sa ciklusima kosmosa. Ova metoda je zasnovana na poljoprivrednim teorijama filozofa devetnaestog veka Rudolfa Štajnera. Ali potrošači su pretpostavljali da su ta vina slabijeg kvaliteta.

Jedno istraživanje je otkrilo da vina sa eko sertifikatima dobijaju bolje ocene od kritičara, ali da je navođenje tih sertifikata na etiketi vina u proseku dovelo do sniženja cene za dvadeset procenata. Koturi, koji je počeo praviti prirodna vina šezdesetih, rekao je da su se njegove metode dugo smatrale obavezom, a ne prednošću.
„Brzo sam naučio da ne možete da upadnete negde i počnete da govorite o prirodnom kvascu i da ne dodajete sulfite i organsku supstancu. Kada sam pogrešio i počeo govoriti o tome kako se prave vina, kako se uzgaja grožđe, u gradu su se stvorile vinoteke koje su se uplašile od vina“, rekao je za vebsajt Sprudž.

Doduše do sredine dvehiljaditih, ukus potrošača se menjao. Ljudi koji su išli u nabavku na pijacama su pili zanatsko pivo i jeli paradajz u restoranima koji koriste proizvode direktno sa farme. Bili su uznemireni izveštajima o kvascima napravljenim u laboratoriji, grožđem umočenim u glifosat ubice korova i ogromnim korporativnim konglomeratima. Karakteristike koje su nekada činile da se prirodna vina čine prostim ili sumnjivim kao što su nepoznato grožđe, seoski proizvođači, povremen neprijtan ukus su počele da deluju autentično. Prirodno vino se uklapa u urbani apetit koji je probudio sporiju, prizemljeniju prošlost.
Stajner je takođe bio glava Valdorfskih škola koje imaju isti duhovni, iskustveni pristup obrazovanju koji biodinamika radi poljoprivredi.
Loze su bile uzgajane na suvo,  odnosno uzgajane su bez navodnjavanja što ih čini otpornijim na sušu i pogodnijima na promenljivo vreme.

Ljubitelji hrane koji su otputovali u Kopenhagen na obrok kod Noma pronašli su vinsku kartu bez Bordoa i obilje vina koja su bila „divlja“ dovoljno da se uklope sa hranom.
„Proteklih nekoliko godina je to izmaklo kontroli. U Bostonu nije bilo mesta gde može da se pije vino, a onda se prošle godine otvorio Rebel Rebel. U Hjustonu su se prošle godine otvorile Svetlosne godine. Bilo je samo jedno mesto za piće u Ostinu. Sada ih ima nekoliko.”, rekla je Feiringova.

Za označavanje vina „organskim“ ili „biodinamičkim“ potrebno je slediti dugu listu pravila i plaćati sertifikaciju; nazvati ga „prirodnim“ čisto da bi ga tako nazvali jednostavno ne ide.
„Zastoj, čistoća, nepromenljiva suština – oni su u centru prirodnog mita. Prirodno znači originalna verzija, i kao sa svetim knjigama, originalno znači najbolje. “, napisao je naučnik religije Alan Levinovic u svojoj narednoj knjizi koja se zove „Prirodno: kako vera u dobrotu prirode vodi štetnim trendovima, nepravednim zakonima i pogrešnoj nauci “.
Međutim, pretvaranje soka od grožđa u vino znači mešanje prirodi u posao. Na šta ljudi misle kada proglase vino prirodnim, zavisi od niza faktora: tla, grožđa, navodnjavanja ili njegovog odsustva, metoda žetve, količine sumpora, kakve su se mašine koristile ili nisu – čak možda i ličnost i politika vinara, i gde i kako su se boce prodavale. Postoji dosta načina da budete moralni ili da u tome ne uspete.

Upravo je ta nejasnoća omogućila da prirodno vino postane kulturni fenomen na način na koji organska ili biodinamička vina nikada nisu uspela. Vina mogu biti roze, ili Grčka ili blago gazirana ili sve odjednom. Mogu imati zemljani ili sočan kiselkasti ukus. Može ih napraviti dvadesetpetogodišnjakinja koja sama uzgaja dva hektara. Vina mogu biti cider!

Avgusta sam krenuo iz Sakramenta do Gadsdenskih zastava i koza koje su se nalazile u dvorištu okruga Juba; bili su udaljeni sat vremena od mene. Bio je to početak sezone žetve u Oregonu, a Deni Rozman je pravio svoju sedmu kalifornijsku berbu.

Sam je napravio dve bačve kao vežbu tokom podučavanja od strane Beinstoka, 2013. godine. Rozman je sledio Beinstokovu praksu: strogo obratiti pažnju u vinogradu i uglavnom praktičan pristup u vinariji. On se takođe nadao da će napraviti dobra vina sa dovoljno strukture – balans tanina i kiselosti da bi mogla da ostare više godina. Rozman je u to vreme većinom živeo u pokretu, a ovo nastalo vino mu je predstavljalo obavezu. Pustio je da sazri u bačvama dok se on vraćao u Južnu Ameriku zbog žetve, misleći da će ga na kraju dati prijateljima i porodici. Kada se vratio u Kaliforniju nakon nekoliko meseci, vino se iz onoga što je Beinstok zvao “simpatično” pretvorilo u nešto mnogo zanimljivije. Beinstok ga je nagovorio da ga flašira i proda.

Rozman je nazvao svoju prvobitnu vinariju La Onda, na španskom “talas” ili “vibracija”, ručno obeležio i numerisao 647  boca i odneo uzorke u najpoznatije prodavnice prirodnih vina u oblasti Bej: Ordinaire, Terroir, Rubi. Dok su kupci njuškali i pijuckali, Rozman je pomno posmatrao njihova lica kako bi video njihove reakcije. Prodao je desetine sanduka u jednom podnevu. Od tada su se vina La Onda pojavila u nizu vinskih karata veoma cenjenih restorana: Rufian (Menhetn), Roberta (Bruklin), Kvinoja (San Francisko), Bavel (Los Anđeles).

La Onda, čije se vinove loze uzgajaju na zemlji Apolona,  je većinom godine posao koji jedan čovek može da obavlja, ali sezona žetve zahteva pomoć. Rozmanu su tokom moje posete pomagala dva vesela, zadirkujuća stažista, Frančeska De Luka i Karli Kodi, a njegova partnerica Manuela Delnevo je došla iz Berklija za vikend. U zoru smo se svi ukrcali u beli Fordov kombi i otišli do Apolona.
Družina se znatno smanjila.

Većina vinove loze koju su sedamdesetih godina Beinstok i ostali zasadili bila je pobrana ili napuštena; ostalo je samo oko 50 hektara. 2015. godine, Renesansa je prestala sa proizvodnjom. Eron i Kara Mokriš su dvoje Beinstokovih štićenika i vlasnici Frenčtaun farmi. Njih dvoje su kasnije te godine potpisali sa sporazum Renesansom kojim je omogućeno da preuzmu kontrolu nad većinom preostalog vinograda. Rozman, koji pokušava da izbegne direktan kontakt sa Družinom, ima sporazum sa Frenčtaunom koji mu omogućava sedam hektara.

„U Kaliforniji je zaista teško naći zemlju na kojoj možete obrađivati. Sama činjenica da sam voljan provoditi svoje vreme baveći se zemljom ovde – sve ostalo ili nije zanimljivo ili je bombardovano hemikalijama ili je u vlasništvu bogatih ljudi. “, rekao mi je Rozman.

Prošli smo kroz sigurnosnu kapiju, niz krivudav put obložen patuljastim palmama, a zatim pored lenjih buljavih kamila – ostaci davnog eksperimenta Družine. Bilo je tu i tamo bronzanih statua grčkih bogova i visoki korov isprekidan žutim cvećem. Barton je propovedao da će Apolon posle apokalipse biti kolevka nove civilizacije, ali je sada njen sjaj bio odrpan i bačen u senku. Zemljište je bilo divlje i puno korova, semiljonsko grožđe koje smo brali je delilo prostor sa grmljem kupine i tratinčicom. Rozmanov način uzgajanja je statičan u poređenju sa stilom mnogih njegovih vršnjaka.

Ove godine je izbegao ne samo hemikalije i pesticide, već i obrađivanje i uklanjanje korova. Umesto toga, upotrijebio je kosu i srp kako bi spustio korov da može da pristupi grozdovima. To je omogućilo sporiju i mukotrpniju berbu, ali Rozman veruje da napredni ekosistem rezultira boljim, složenijim vinima; rečeno mu je da njegov Sirah ima suptilnu notu limuna, možda zbog tratinčice.Rozman je svakom dao makaze i naredio nam da probamo grozdove ali da odrežemo samo one koji su imali ukus sunca sa notom kiselosti, a da ostatak ostavimo da sazreva dalje.

Ubrao sam jedan grozd sa vinove loze i zagrizao ga. Baš je imalo ukus grožđa. Počeo sam da idem redom i kidao grozdove koji su izgledali dobro. Tratinčica se prilepila za moje čarape, a jedna vesela pčelica je lebdela oko mog lakta. Ptičje gnezdo je bilo ušuškano u luk vinove loze negde na sredini reda i malo dalje, na njenoj mreži, nalazio se žutosmeđi i nepomičan pauk veličine dlana. Nakon nekoliko sati berbe i pljuvanja semenki u grmlje, osetio sam da nešto počinje da mi se odvija na jeziku. Možda me je sunce udarilo u glavu, ali se činilo da neko grožđe ima monoton i oštar ukus, dok je drugo imalo jači ukus, možemo čak reći duševniji.

Prišunjao sam se na kratko pored DeLuke koja mi je pričala o berbama u konvencionalnim vinarijama na kojima je radila. U vinariji u oblasti Finger Lejksa u Njujorku, vinova loza je prskana hemikalijama koje ubijaju plesni. U Oregonu je DeLuka stajala kod pokretne trake i otkidala loše grožđe dok su ostali zujali okolo. Pripalo bi joj muka nakon nekoliko sati zbog pokreta trake. Rekla je:
,,Ljudi kažu da je nemoguće uraditi to ovako” – pokazala je rukom prema brdu – ,,i dobiti profit kakav žele”.

Rozmanove metode su bile privlačne, ali je berba zvučala beznadežno. Sezona rasta je bila zabrinjavajuće vlažna, a desetine vinovih loza je bilo izgubljeno zbog plesni. Neke ograde su imale rupe i jeleni su mogli slobodno da gickaju grožđe, što je dodatno oštetilo rod. Pre toga je propala električna ograda, a zadrugino malo stado bivola se razbesnelo, gazeći preko 80 vinovih loza. Posle toga, osoblje je nekad moralo da sakuplja svaki grozd odatle pojedinačno. Prosečan hektar konvencionalno obrađenog Kabernea u Napi rađa četiri do šest tona grožđa. Rozman dobija jednu do dve tone – i to pre nego što preračuna štetu koju su životinje napravile. Rozmanov mukotrpan pristup uzgoju grožđa se činio podnošljivim za žetvu, ali ne i za poljoprivrednika.
Kasnije je Rozman otišao do druge parcele i zamolio osoblje da prošetaju među vinove loze i da ocene Kaberne.

,,Šta ste videli?”, pitao je kad su se vratili.

,,Štetu”, rekli su istovremeno Kodi i DeLuka.

,,Ali voće koje je još tamo je zrelo”, dodao je Kodi.

,,Ako ne dobijemo dovoljno voća za veliku presu, šta da radimo?”, upitala je DeLuka.

,,Da plačemo?” , dodao je Rozman.

Marisa Ros je 2011. godine radila u Los Anđelesu kao personalna asistentica za Mindi Kaling i tada je počela da pravi video zapise o vinu za vebsajt  HelloGiggles. Klipovi su više bili posvećeni humoru nego samom piću. Marisa je pila i pričala o jeftinim namirnicama. Pivo i viski su bili piće za mlade, vino je bilo za očeve koji su pravnici i koji su se hvalili svojim pitkim kalifornijskim Kaberneima ili pripitim mamama s ogromnim punim čašama Šardonea koje su pile u podne. Međutim, Marisa je otkrila da se osećala bolje kada je pila bolja vina – naročito slabo prerađena, bez aditiva. Započela je blog koji je više bio informativan i imala je običaj da pije direktno iz flaše.

Rosovu su mladalački entuzijazam i bliskost među mladim somalijerima i šankerima iz Los Anđelesa podsetili na njene godine na indi rok sceni. Ljudi su štampali magazine o prirodnom vinu, organizovali festivale i sajmove, prodavali majice sa internim šaljivim porukama u vezi vina i označavali svoje instagram postove #nattywine (natural wine). Prirodno vino je odgovaralo zabrinjavajućem načinu konzumacije našeg vremena. Bilo je istovremeno i puno stila i ugadjajuće. Jedne nedeljne lokalne novine u Severnoj Karolini su savetovale da se čaša vina brzo ispije kao način borbe protiv „Vinskog industrijskog kompleksa“;  „Prirodno vino je moj način brige o sebi“ je bio naslov u Tajmsu.

2015. godine, Marisa je angažovana kao vinski urednik za Bon Apetit i izjavila da će napisati recenziju samo za prirodno vino. Uradila je to uz sleng i na izuzetno nepristojan način zbog čega je postala draga svojim vršnjacima, ako ne i starijima. Rosova i njen kolega su opisali vina kao ,,Neispravne sorte” i kao ,,Jako kisela na prednjem nepcu”, u svom podkastu ,,Prirodne katastrofe”. Takođe su se šalili o kokainu i razgovarali o uparivanju boca sa Lejs (Lay’s) čipsom sa ukusom roštilja. Kad god bi Rosova  objavila nešto na Instagramu o nekoj berbi, brzo bi se rasprodalo.

Umesto Parkerovog muževnog Bordoa, vina koja su sada bila popularna su bila opisana kao glou glou, što na francuskom znači pitka: Roze vina koja se prave karbonskom maceracijom, tehnika fermentacije koja rezultira svežim voćnim vinima. Ovaj postupak je takođe veoma brz, vina su već spremna za prodaju samo nekoliko meseci nakon berbe. Nekad su imala neuobičajen ukus.

Milenijalcima sa apetitom za teška pića su se dopala vina koja su mutna i penušava, sa očiglednim zagasitim mirisom fermentacije (kiselo pivo, gorka alkoholna pića, kombuča,  jabukovo sirće). Vinski barovi su slavili stare mračnije stilove i oblasti: pét-nat (određena vrsta penušavog vina), skin-contact (vrsta vina od belog grožđa čija se kožica ne skida u kontaktu sa sokom), gruzijske, slovenačke.

Kombinacija rustičnog ukusa i ukusa kvasca je mnogo unazadila prirodno vino. Jedan uvoznik vina se pojavljivao na industrijskim dogadjajima u majici ,,Ja volim sumpor”. Robert Parker je trend nazvao ,,nedefinisana  prevara” i njegovi zaštitnici ,,teroar džihadisti”.

,,To je postalo način pravljenja, čemu se strogo protivim. Ne morate raditi karbonski da bi bilo prirodno. Prirodno vino ne mora da bude mutno. Nije samo glou glou bitan.”, rekla je Alis Feiring.

Ljudi koji su ubeđeni da je ispijanje prirodnog vina mnogo zdravije su takođe umali uticaj na njegovu povećanu popularnost. Draj Farm Vajns (Dry Farm Wines), najveći distributer prirodnog vina u SAD-u koje prodaje na pretplatu poštom, reklamira boce da su bez šećera, bez mikotoksina, laboratorijski testirane,  paleo, keto i bez ugljenih hidrata. Od svog osnivanja 2015. godine,  kompanija je sakupljala više od stotinu hiljada kupaca na nastupima na sajmovima zdravlja. Dodatni faktor je bilo partnerstvo sa ličnostima iz zdravstvene industrije poput blogera Velnes Mame i slavnog fitnes trenera J. J. Virdžina.

,,Sinoć sam popio pet čaša i probudio sam se jutros, otišao u teretanu u 5 ujutru i osetio sam se neverovatno. Baš kao što ne mogu da odem u stejkhaus i naručim file minjon, osim ako ne znam da je životinja hranjena travom i samo travom, tako ne mogu da uhvatim taksi ne razmišljajući o sedamdeset i dva različita toksina.”, rekao je Ben Grinfild (influenser za fitnes i triatlon), oduševljen svojim podkastom.

Draj Farm Vajns  u dolini Nape trenutno ima 35 zaposlenih. Svaki radni dan započinju grupnom meditacijom u sobi koja ima tepih od neke grube tkanine, jastuke na podu i lampe od grumena soli. Prvo sede 15 minuta u tišini, a onda sledi grupna vizualizacija i vežbanje kolektivne zahvalnosti. Kada sam otišao u posetu video sam da su svi zahvalni na nečemu – na Ju Tjubu, Netfliksu, novom mačetu, na dobrom treningu, i na vežbama zahvalnosti. A onda su svi ustali i zagrlili se. Tod Vajt, osnivač kompanije, se izvinio na grgutanju. Oporavljao se od bronhitisa.

,,Inače sam zdrav kao dren”, rekao je. Vajt je na ketogenoj dijeti, što znači puno masti, dosta smanjenih ugljenih hidrata, redovan post. Opisao je sebe kao biohakera. Rekao mi je da Draj Farm Vajnsov uspeh najviše pokreće meditacija i keto pokret, a onda se ispravio: ,,Keto revolucija”. Kompanijini kupci su ljudi koji brinu o svom zdravlju i koji uvek teže da poboljšaju život, zdravlje i svoje starenje. Draj Farm svoja vina reklamira kao vina koja ne izazivaju mamurluke.

Vajt se slaže sa tvrdnjom da je alcohol ,,Opasan neurotoksin” ali tvrdi da sitno doziranje vina ima svoje prednosti:
,,Kada se ostane na maloj dozi, vama se poveća kreativnost, postanete ranjiviji – mi svi samo želimo da volimo i da volimo sve više. Vino pomže u tome”.

Upad prirodnog vina u mejnstrim je takođe predstavilo problem. Marisa Ros mi je rekla:
,,Biti u prvom planu je predivno, ali može biti i štetno”.

Zajednica je bila protiv moći konvencionalnog vina; sada kada je počelo prikupljati veći kapital, više slave i pažnje, postalo je sklono diskusijama u vezi toga ko je tu zato što to želi, a ko je samo koristio situaciju, i koji su vinari tvrdili da proizvode više organskog vina nego što stvarno jesu. Počele su iskakati nove osobe, a dosta njih je bilo veoma nametljivo i napadno u vezi sumpora. Deo Marise je jedva čekao da ta masa ljudi opterećena trendovima nastavi dalje.

,,Za godinu dana će sake biti popularan.”, procenila je, nadajući se.

Nije je samo ovo mučilo. Tokom narednih nedelja nakon našeg razgovora, Marisa je počela sakupljati priče žena koje su tvrdile da su bile seksualno uznemiravane ili napadnute od strane somalijera u usponu, Antonija Kailana, i drugih iz te oblasti. Nakon nekoliko slučajeva prijavljenih u Tajmsu, Kailan je dao otkaz u restoranu, a i dalje negira optužbe.
,,Poenta prirodnog vina je slavlje, sloboda i eksperimentisanje, što je super, sve dok te stvari ne budu iskorišćene kao izgovor za loše ponašanje.”, izjavila je Marisa.

Veći komercijalni interesi su pokušavali da zgrabe deo tržišta. Aldi, nemački lanac prehrambenih proizvoda je poručio narandžasto vino iz Rumunije koje se prodaje za manje od 10 dolara. Feiringova mi je rekla:
,,Spolja izgleda tako uglađeno, ali mu je ukus nikakav. Nije bilo odvratno kao konvencionalno vino, ali nije ostavilo nikakav utisak.”

Vino je prošlo kroz presu, a to je bilo protiv principa Feiringove. Proizvodjač bionauke sada prodaje kvasac za koji garantuje da će uobičajeno  proizvedenim proizvodima dati složenu aromu vina proizvedenih od prirodnog kvasca.

,,Mislim da će prestati to. Kako obični ljudi krenu da reklamiraju svoja vina kao prirodna, ljudi koji zapravo prave prirodna vina će prestati da koriste tu reč. Biće sve u redu. Kao kad bi se vratio u doba pre osamdesetih, kada se za vino podrazumevalo da je prirodno.”, Feiringova je odgovorila za opis ,,prirodno”.
,,Nisam očekivala da ću se osećati snuždeno kada sam napustila Oregon. Bila sam obuzeta sećanjima kako sam nekada bila srećna u vinogradu, budila se u zoru i komunicirala sa uholažama koje su bile među grozdovima. Otišla sam u bar koji služi prirodno vino na donjem istočnom delu Menhetna i sela između dva para koji su bili na uspešnom sastanku, kako se činilo.

Znala sam da je poljoprivreda iscrpljujuć posao i da bih bila užasna u tome ali sam ipak volela zamišljati kako živim drugu vrstu života, življu, manje zatvorenu. Pitala sam konobara da mi donese najživlje vino u baru. Kada mi je doneo čašu, rekao mi je:
,,Imaće smrdljiv miris na početku ali će početi da drma vrlo brzo”.
Koštalo je 16 dolara, bilo je gazirano i imalo prljavi ukus. Da budem iskrena, nije mi se dopalo i zbog toga sam se osećala kao autsajder.

Pao mi je na pamet razgovor koji sam vodila sa Beinstokom. Sedeli smo ispod jednog velikog hrasta na proplanku kod Clos Saronove prve parcele vinove loze i Beinstok je pričao kako je prirodno vino kult, kao i fudbal i nauka.  Rekao je:
,,Mnogi ljudi su na neki način članovi kulta”.
U sred rečenice je nagnuo glavu i pogledao na gore. ,,Pitam se”, rekao je zamišljeno. Primetila sam prigušeni šum iz drveta.
,,Mora da je košnica unutra. Uvek je puna pčela”.
Kako je sunce zalazilo, on se sve više upuštao u filozofiju.
,,Po teoriji Družine, možeš izgubiti svoj identitet u bilo čemu. U Zenu se kaže da je poslednji i najteži korak odustati od borbe za buđenjem. Uspećeš samo ako odustaneš, iako to više ne želiš. To je paradoks. Tako se osećam, kao da do sada vino jesam postao ja na neki dublji način . A istovremeno sam ga i pustio”. Da, svet prirodnog vina može biti istovremeno i blesav i zamišljen. A opet, Beinstok je i dalje verovao da se nešto posebno dešava, nešto vredno obraćanja pažnje.
,,To je prelep cvet koji se još uvek otvara. Da li će postati voćka? Ili li će se ponovo rasejati? Možda će uvenuti?”, nastavio je Beinstok.”